Neki plejer i slušalice su mi uvek u
šuškavcu. Ne mora da znači da ću slušati muziku, ali uvek je tu, ako mi padne
na pamet. Pre nego što krenem, uvek spakujem neku muziku za koju mislim da će
mi se tog dana slušati, ako mi se bude slušala muzika.
I ako tamo ne bude nekih drugih
interesantnih zvukova. Ako ne bude pasa da trče za mnom, ako ne bude baš onaj
jedan što me je pratio jedno tri kilometra pre neki dan pa sam mu juče doneo da
jede. Ako on nije tamo, onda ću da slušam Hendriksa, na primer, eto tako bih
mogao da pomislim. Ako bude tamo, onda on.
Ako pada kiša, opet ništa od muzike,
slušam kišu. Slušam je po jezeru, po lišću na drveću, po lišću na zemlji.
Slušam je po betonu. Kiša super ide uz trčanje, iakoto kao nije vreme za
trčanje, a opet, ja sam posle trčanja u šuškavcu mokar pa sam mokar, tako da mi
u tom smislu ne smeta. Po kiši uglavnom nema ljudi, ima samo tih zvukova i
osećaja da radim nešto dobro, jer sam tu bez obzira na vremenske uslove, bez
obzira što ja taj vremenski uslov volim. Kao, ništa ne može da me spreči.
Ako ima mnogo ljudi, onda obavezno
slušam muziku. To me izoluje od ljudi. To onda za mene više nisu ljudi nego su
glumci u nekom spotu. Gledam ih kako govore, ne slušam ih, i onda su mi
interesantni. Pokreti njihovih tela, garderoba, njihovi pogledi, sve je
stavljeno u kontekst koji ja hoću da vidim, i u koji mi ta konkretna muzika pomaže da ih stavim. Neka žena možda
kaže mužu –Dokle bre misliš da samo radiš, ideš na utakmice i gledaš fudbal i
da cirkaš onoliko. A ja vidim da kaže – Nedostaje mi tvoja ljubav, hoću da sve
bude kao pre, kad si me obožavao i kad sam ti ja bila najvažnija. Takve neke
stvari ja vidim dok trčim, i takogledam osam kilometara spotova. Nekad sa
teškim dramskim scenariom, nekad su komedije, a nekad ništa, samo slike uz
muziku.
A kad me napadne život sa svih strana, kad ne znam gde mi je glava i na šta prvo da mislim, onda kad se dokopam trčanja, onda je uvek muzika, i uvek su neke gitare, na primer Metallica, ili Tool, u poslednje vreme Tool. Odvrnem do malo ispoid ivice bola, i toliko duboko uđem u te zvukove i trudim se da telo dovedem do granice izdržljivosti, da na kraju ne ostane ništa osim tih gitara i iscrpljenog organizma koji ima snage samo za odmor.
