Dve nedelje ćopanja, nova oprema i čip

Protekle dve nedelje nisam trčao. Povredio sam desno stopalo. Ne znam tačno da vam kažem kako, ali nekako sam baš nezgodno zgazio, u neku rupu, i tetiva iznad palca mi se istegla, pa mi je onda cela leva polovina stopala otekla, pa sam ćopao, a sad se smiruje polako, mislim da sam za koji dan spreman za trčanje. To što nisam trčao, ne znači da nisam vežbao. Par dana posle te nenormalne povrede mogao sam dosta dobro da se oslonim na nogu, što znači da sam mogao da idem u teretanu da dižem tegove, a onda i da vežbam na steperu. To je ono kao penjanje uz stepenice samo malo drugačije. Mislim da je to najteža od tih kardio sprava. Sećam se kad sam počeo da vežbam, izbegavao sam je jer sam mogao da izdržim bukvalno 2 minuta, i to na trećem stepenu težine. Sad sam stigao na 60 minuta na težini 16. To sigurno može da se izračuna u procentima koliki je napredak, ali u svakom slučaju je veliki. Dakle tim steperom simuliram trčanje, ali prvo radim s tegovima, ništa velike težine, nego male težine a mnogo ponavljanja. A što se intenziteta vežbanja tiče, gledam da uvek imam laganu upalu mišića, bar neke grupe, i to mi je pokazatelj.

A što se opreme tiče, dobio sam opremu. U stvari išao sam u radnju da uzmem sve što mi je potrebno, ili što ja mislim da mi je potrebno. Uzeo sam patike i uzeo sam čip za te patike. Taj čip se stavi u đon i onda se trči i onda se se svi koraci prebacuju na kompjuter pa onda i na net i to je neko ludilo sve zajedno, to ću još proučiti pa ću da vam kažem tačno o čemu se radi. Uzeo sam i helanke. To je smešno. Ali su helanke odlične i mislim da mi dobro stoje. Otkud znam, udobne su, a i interesantno mi je da nosim helanke, a i pravljene su za trčanje, a valjda i oni naučnici tamo u Adidasu znaju šta rade... U svakom slučaju, uzeo sam ih. I šuškavac, majicu, šorts, čarape i ništa više. Da imaju gaće, uzeo bih i gaće. Gaće za trčanje. To je još smešnije od helanki. A uzeo sam i kopačke i štucne, ali to je neka druga priča, koju ću vam možda ispričati u nekom trenutku.

A u toj radnji u koju sam išao po opremu, tamo radi jedan dečko koji mi je pomagao da izaberem sve. Zove se Miki. Taj je neviđen profesionlac, sve zna i sve mi je objasnio. Oprema za trčanje je nauka. To je meni izgledalo da ću da odem i da izaberem po bojama šta mi se sviđa. Ali nije bilo po bojama nego po fizičko-hemijskim osobinama materijala. Gde ćeš da trčiš, po čemu ćeš da trčiš, koliko se znojiš, koliko želiš da se znojiš, pa koje je godišnje doba, pa koliku slobodu pokreta želiš i da li ćeš posle trčanja da se istežeš ili ćeš možda da dižeš tegove, ili ćeš i jedno i drugo i još nešto treće. Sve to i još neki podaci kad se ubace u glavu stručnog lica, izađe rezultat u vidu preciznog izbora materijala i modela. Tako sam birao, pa mi se šorts uopšte ne slaže ni sa čim, ali to nije bitno, bitno je da će to sve odlično da služi svojoj svrsi. A što se patika tiče, prvi put u životu sam stao na neke tako mekane đonove. Stalno sam nosio neke patike bez toga, bilo mi je bitno da dobro idu uz pantalone, i ovo mi je potpuno neverovatan osećaj. Videćemo kako rade na trčanju, ali čini mi se da tu neće biti iznenađenja. Ali to sa tim čipom će biti interesantno.

U svakom slučaju, od ove dve nedelje, prva je prošla u nerviranju što ne mogu da hodam i trčim i uopšte, što ne mogu da se krećem na način na koji sam navikao, a onda kad je druge nedelje to počelo malo da prolazi, smirio sam se, i sad mu vidim kraj i bolje mi je. Nadam se da će taj kraj biti sad za koji dan. Da uhvatim malo zimskog trčanja u helankama.

Kako je sve počelo

Ovako je sve počelo. Moji mama i tata su se upoznali negde oko 1960. godine. Mama se odmah svidela tati a tata nije mami baš iz prve. Posle nekog vremena se i on svideo mami pa su počeli da se zabavljaju. Išli su u bioskop, išli su u kafanu i pozorište i tako. A noću su spavali zajedno i tad ko zna šta su sve radili. U svakom slučaju, ja sam se rodio 1971. godine, i bilo mi je odlično u životu, po raznim pitanjima, pa i po pitanju izgleda. 

A onda sam pre tri godine provalio da imam 94 kg, da je to mnogo za mojih 190 cm, pa sam rešio da pripazim malo šta jedem. Onda sam u decembru prošle godine shvatio da sam tako pažljivo i dobro isplanirano jeo, da sam dostigao fantastičnih 133 kg. Nije mi palo na pamet da imam toliko kila, ali mi je bilo sumnjivo što ne mogu da vežem pertle kao normalan čovek, nego moram da uhvatim vazduh i da ne dišem dok vezujem jednu pertlu, pa taj postupak da ponovim i za drugu. To se zove vezivanje pertli na dah. U nekim položajima, kao što je čitanje u krevetu, imao sam problema sa disanjem, ono, glava na naslon kreveta, podvaljak u grkljan, i ostane tanka rupica za vazduh. Zbog tih situacija, i zbog mnogih drugih, stao sam na tu vagu i dobio 133 razloga da se ozbiljno pozabavim sobom.

Odmah mi je palo na pamet da manje jedem i da počnem da se bavim sportom. Mislio sam da idem na plivanje i u teretanu, pa sam onda smislio da ne idem na plivanje nego samo u teretanu, da trčim na onoj traci. Odredio sam da to treba da se dešava 6 puta nedeljno.

Otišao sam na stari DIF, kupio mesečnu kartu, i prvog dana sam uspeo da trčim dva puta po dva minuta. Ostalih 26 minuta sam jedva hodao. Drugog dana sam uspeo da trčim dva minuta, pa posle još jedan minut. Trećeg dana su me toliko boleli skočni zglobovi i stopala da nisam ni otišao. Tad mi je odmah palo na pamet da uopšte nije vreme za trčanje, da ja prvo moram da se osposobim za trčanje.

I onda sam išao svaki dan u teretanu, radio s tegovima jedno pola sata, pa onda brzo hodanje na traci ili neka druga kardio sprava još jedan sat, najmanje. Poneku subotu sam promašio, ali sam uglavnom išao svaki dan. I nikad nisam napravio više od jednog dana pauze, i to najviše jednom nedeljno, ali i to retko.

Prvih mesec dana su bili strašni. Ono je sve tamo u ogledalima i nema trenutka kad nisam video užasan prizor sebe u majici i šortsu. Deprimirajuću jednu sliku. Osim toga, počeo je da me muči ojed između butina, pa sam morao da zavlačim šorts među prepone dok hodam, pa to tek onda ni na šta nije ličilo.

Posle prvih mesec dana je bilo malo lakše ali ne mnogo, i dalje sam izgledao kao slon i osećao se kao vreća kiselog testa.

Posle drugog meseca sam već ponovo ličio na muškarca, koji je debeo, ali više ne izgleda kao debela tetka.

Posle trećeg meseca, a to je sad, već ličim na muškarca koji bi svakako trebalo da smrša, ali imam sve odgovarajuće oblike.

I sad je došlo vreme da počnem da trčim napolju. I vreme što se tiče kilaže i što se tiče vremenskih prilika. I ovo je u stvari trenutak kad prestaje uvod i počinje priča koju ću da vam pričam.

Kao i često u mom životu, splet srećnih okolnosti me je zagrlio. Dok sam mislio o tome koje patike da kupim za trčanje napolju i kako da izmislim pare za njih, a da budu dovoljno dobre da sa 113 kg mogu da trčim a da me ne bole zglobovi, na neki način koji sad nije mnogo važan, stupio sam u kontakt sa nekim finim svetom iz firme koja proizvodi sportsku opremu a zove se Adidas. Kažu mi da imaju neke nove, revolucionarne patike za trčanje, i da su spremni da mi te patike daju, kao i svu opremu za trčanje koja mi je potrebna, i još neku garderobu za ženu i dete, a da ja samo nastavim to što sam počeo da radim, dakle da vežbam i da mršavim, samo da svoja iskustva ne čuvam samo za sebe, nego da vas sve redovno obaveštavam o njima. Njima je naročito važno da vam kažem kakve su te patike, a meni da vam kažem kako mi je bilo dok sam trčao. Sad vidite kako smo se Adidas i ja lepo našli u zagrljaju srećnih okolnosti.

To su te svemirske patike

Eto, to će da se dešava. U ponedeljak idem po opremu, i počnijem da trčim u toku nedelje, pa ću da vam pišem gde sam trčao, koliko sam trčao, šta sam sve video tamo gde sam trčao, šta sam sve mislio dok sam trčao, kako se to sve odražava na moju kilažu i na moju ličnost, kakve su patike i sva ta oprema koju ću da dobijem, i uopšte, sve ću da vam kažem. To će da se dešava bar jednom nedeljno, a možda i dva puta, a možda i svaki put kad budem trčao, zavisi od toga koliko se važnih stvari bude dešavalo.