Dve nedelje ćopanja, nova oprema i čip

Protekle dve nedelje nisam trčao. Povredio sam desno stopalo. Ne znam tačno da vam kažem kako, ali nekako sam baš nezgodno zgazio, u neku rupu, i tetiva iznad palca mi se istegla, pa mi je onda cela leva polovina stopala otekla, pa sam ćopao, a sad se smiruje polako, mislim da sam za koji dan spreman za trčanje. To što nisam trčao, ne znači da nisam vežbao. Par dana posle te nenormalne povrede mogao sam dosta dobro da se oslonim na nogu, što znači da sam mogao da idem u teretanu da dižem tegove, a onda i da vežbam na steperu. To je ono kao penjanje uz stepenice samo malo drugačije. Mislim da je to najteža od tih kardio sprava. Sećam se kad sam počeo da vežbam, izbegavao sam je jer sam mogao da izdržim bukvalno 2 minuta, i to na trećem stepenu težine. Sad sam stigao na 60 minuta na težini 16. To sigurno može da se izračuna u procentima koliki je napredak, ali u svakom slučaju je veliki. Dakle tim steperom simuliram trčanje, ali prvo radim s tegovima, ništa velike težine, nego male težine a mnogo ponavljanja. A što se intenziteta vežbanja tiče, gledam da uvek imam laganu upalu mišića, bar neke grupe, i to mi je pokazatelj.

A što se opreme tiče, dobio sam opremu. U stvari išao sam u radnju da uzmem sve što mi je potrebno, ili što ja mislim da mi je potrebno. Uzeo sam patike i uzeo sam čip za te patike. Taj čip se stavi u đon i onda se trči i onda se se svi koraci prebacuju na kompjuter pa onda i na net i to je neko ludilo sve zajedno, to ću još proučiti pa ću da vam kažem tačno o čemu se radi. Uzeo sam i helanke. To je smešno. Ali su helanke odlične i mislim da mi dobro stoje. Otkud znam, udobne su, a i interesantno mi je da nosim helanke, a i pravljene su za trčanje, a valjda i oni naučnici tamo u Adidasu znaju šta rade... U svakom slučaju, uzeo sam ih. I šuškavac, majicu, šorts, čarape i ništa više. Da imaju gaće, uzeo bih i gaće. Gaće za trčanje. To je još smešnije od helanki. A uzeo sam i kopačke i štucne, ali to je neka druga priča, koju ću vam možda ispričati u nekom trenutku.

A u toj radnji u koju sam išao po opremu, tamo radi jedan dečko koji mi je pomagao da izaberem sve. Zove se Miki. Taj je neviđen profesionlac, sve zna i sve mi je objasnio. Oprema za trčanje je nauka. To je meni izgledalo da ću da odem i da izaberem po bojama šta mi se sviđa. Ali nije bilo po bojama nego po fizičko-hemijskim osobinama materijala. Gde ćeš da trčiš, po čemu ćeš da trčiš, koliko se znojiš, koliko želiš da se znojiš, pa koje je godišnje doba, pa koliku slobodu pokreta želiš i da li ćeš posle trčanja da se istežeš ili ćeš možda da dižeš tegove, ili ćeš i jedno i drugo i još nešto treće. Sve to i još neki podaci kad se ubace u glavu stručnog lica, izađe rezultat u vidu preciznog izbora materijala i modela. Tako sam birao, pa mi se šorts uopšte ne slaže ni sa čim, ali to nije bitno, bitno je da će to sve odlično da služi svojoj svrsi. A što se patika tiče, prvi put u životu sam stao na neke tako mekane đonove. Stalno sam nosio neke patike bez toga, bilo mi je bitno da dobro idu uz pantalone, i ovo mi je potpuno neverovatan osećaj. Videćemo kako rade na trčanju, ali čini mi se da tu neće biti iznenađenja. Ali to sa tim čipom će biti interesantno.

U svakom slučaju, od ove dve nedelje, prva je prošla u nerviranju što ne mogu da hodam i trčim i uopšte, što ne mogu da se krećem na način na koji sam navikao, a onda kad je druge nedelje to počelo malo da prolazi, smirio sam se, i sad mu vidim kraj i bolje mi je. Nadam se da će taj kraj biti sad za koji dan. Da uhvatim malo zimskog trčanja u helankama.