среда, 25. децембар 2013.

Šta slušam dok trčim?

Neki plejer i slušalice su mi uvek u šuškavcu. Ne mora da znači da ću slušati muziku, ali uvek je tu, ako mi padne na pamet. Pre nego što krenem, uvek spakujem neku muziku za koju mislim da će mi se tog dana slušati, ako mi se bude slušala muzika.
I ako tamo ne bude nekih drugih interesantnih zvukova. Ako ne bude pasa da trče za mnom, ako ne bude baš onaj jedan što me je pratio jedno tri kilometra pre neki dan pa sam mu juče doneo da jede. Ako on nije tamo, onda ću da slušam Hendriksa, na primer, eto tako bih mogao da pomislim. Ako bude tamo, onda on.

Ako pada kiša, opet ništa od muzike, slušam kišu. Slušam je po jezeru, po lišću na drveću, po lišću na zemlji. Slušam je po betonu. Kiša super ide uz trčanje, iakoto kao nije vreme za trčanje, a opet, ja sam posle trčanja u šuškavcu mokar pa sam mokar, tako da mi u tom smislu ne smeta. Po kiši uglavnom nema ljudi, ima samo tih zvukova i osećaja da radim nešto dobro, jer sam tu bez obzira na vremenske uslove, bez obzira što ja taj vremenski uslov volim. Kao, ništa ne može da me spreči.

Ako ima mnogo ljudi, onda obavezno slušam muziku. To me izoluje od ljudi. To onda za mene više nisu ljudi nego su glumci u nekom spotu. Gledam ih kako govore, ne slušam ih, i onda su mi interesantni. Pokreti njihovih tela, garderoba, njihovi pogledi, sve je stavljeno u kontekst koji ja hoću da vidim, i u koji mi ta konkretna  muzika pomaže da ih stavim. Neka žena možda kaže mužu –Dokle bre misliš da samo radiš, ideš na utakmice i gledaš fudbal i da cirkaš onoliko. A ja vidim da kaže – Nedostaje mi tvoja ljubav, hoću da sve bude kao pre, kad si me obožavao i kad sam ti ja bila najvažnija. Takve neke stvari ja vidim dok trčim, i takogledam osam kilometara spotova. Nekad sa teškim dramskim scenariom, nekad su komedije, a nekad ništa, samo slike uz muziku.

A kad me napadne život sa svih strana, kad ne znam gde mi je glava i na šta prvo da mislim, onda kad se dokopam trčanja, onda je uvek muzika, i uvek su neke gitare, na primer Metallica, ili Tool, u poslednje vreme Tool. Odvrnem do malo ispoid ivice bola, i toliko duboko uđem u te zvukove i trudim se da telo dovedem do granice izdržljivosti, da na kraju ne ostane ništa osim tih gitara i iscrpljenog organizma koji ima snage samo za odmor.

среда, 27. новембар 2013.

Kad misli obuzmu telo

Volim da trčim sam. To mi se retko dešava. Stalno sam u nekoj ekipi i to ima svoje prednosti, ali ih ja teško sagledavam. Samo jednom sam trčao sa nekim i bilo mi je interesantno. U stvari dva puta. Jednom na maratonu, a drugi put na običnom trčanju. Na maratonu je bila devojka, Marija, o kojoj sam vam već pisao, a drugi put je bio jedan tip, Uroš. Različite su situacije bile, potpuno, a opet slične, po tome što mi nije bilo dosadno, iako nisam bio sam. Oboje su pričali, a malo je toga što mi smeta toliko da neko kao priča dok trčim, ali eto, nekako se pogodilo da su mi njih dvoje trčanje ulepšali pričom.
A kad sam sam, e to je uvek pesma. Ima ceo taj deo priče dok ne stignem do mesta ne kome ću da trčim, i dok mi telo ne postigne radnu, trčeću temperaturu. A onda počinje mojih pet minuta.

Dok trčim sam, ne mislim ni o čemu drugom nego o trčanju. Mogu da trčim kroz predivnu šumu, kao što i trčim, ali ja ne mislim o šumi. Mogu da trčim pored mnogo zgodnih žena, kao što često i trčim. Mogao bih da trčim kroz „šumu selebritija“  kao što mi se ponekad desi. Ali ja nikad ne mislim ni o čemu drugom osim o svom telu i o situaciji u kojoj se ono trenutno nalazi i kako se s njom nosim.

Mislim o svom telu koje sprovodi prostu akciju trčanja. Dok mi se udovi pokreću ritmično, dok mi srce pumpa krv po svim mestima u telu za koje je to predviđeno planom i programom mog tela, dok mi kiseonik stiže na sva mesta kojiima je to potrebno. Mislim o mišićima, o tetivama, o kostima, i kiseoniku, o sagorevanju energije, mislim o konkretnim izvorima energije koja se troši. Mislim o toploti koja izbija iz mog tela. O znoju koji mi se sliva u oči, koji ne brišem kao dokaz te savršeno prirodne aktivnosti mog tela. Tela koje se u potpunosti bavi samo sobom, dosledno ponavlja pokrete koji nose moju dušu daleko, ili u krug, ili kud god da smisli. Telo koje se kreće relativno sporo, ali tačno određenom brzinom, pravom brzinom, samo njegovom brzinom. Telo u skladu sa univerzumom, fino usklađeno u pokretu, znojavo, dobro telo u trku.

Kažem vam, najbolje mi je dok sam trčim, dok sam sam u toj priči, duhom, telom i dušom. Dok ništa drugo ne radim nego samo trčim. Ne stižem nikuda i ništa ne rešavam. Samo trčim i odlično se osećam. A vi? O čemu vi mislite dok trčite?


недеља, 17. новембар 2013.

Opirem se, ali...


Kad dođe dan za trčanje, uvek je isto i uvek ovako:
*      Stalno idem na trčanje, nikad ne propuštam, možda mogu danas da ne odem, pa nije smak sveta.
*      Kad bolje razmislim, ne osećam se baš najbolje, boli me zglob a i nešto kao da me lomi, možda je bolje da iskuliram malo, da ne ležim posle nedelju dana u krevetu.
*      Ručao sam kasno, nema smisla da idem na trčanje s punim stomakom.
*      A možda da izmislim nešto? Da javim ostalima da imam neka druga posla, neodložna, da stvarno ne mogu da stignem.
*      Oblačno je, pašće kiša, sto posto. Ako sačekam samo još malo, neće biti potrebe ni da krećem, a ni da se javljam.
Onda ne padne kiša, shvatim da nisam kasno ručao, da se u stvari osećam odlično i da ne mogu da nađem bilo kakav razlog zbog koga ne bih trebao da odem na trčanje. Onda se spakujem u svoju opremu za trčanje i krenem na Adu. A tamo, obuzmu me neki  novi osećaji. Dešava se sledeće:
*      Dobro, došao sam, nije ni to malo, ali ko kaže da moram da trčim. Mogu da se lepo zagrejem i da se posle toga istegnem i to je dosta.
*      Možda će ipak da padne kiša.
*      Nešto me seva u levom/desnom kolenu, bolje da preskočim danas da ne napravim veću štetu.
Onda ipak počnem da trčim...ali i tada pokušavam da uhvatim „krivinu“:
*      Možda ne moram da trčim baš svih 6 krugova.
*      Ne mogu da dođem do daha, ne vredi.
*      I sad me već stvarno boli nešto u stomaku, a i malo mi je muka.
Kad prođe 2 kilometra, situacija se opet menja, ali na bolje:
*      Dobro je, opet nisam odustao.
*      Imam vazduha, dobro je.
*      Lepo osećam noge, lepo osećam celo toplo telo.
*      Dobro mi je.
*      Odlično mi je.
Kad se približim 6. Kilometru osećanja je teško opisati, ali siguran sam u sledeće:
*      Pa ja neću da stanem tu, ja mogu još!
*      Više neće da mi padne na pamet da izbegavam trčanje.
*      Trčanje je zakon.
I na kraju ide nešto što nema mnogo veze sa trčanjem – tuširanje. Važno je, prema mom iskustvu, da se čovek istušira neposredno posle trčanja. Nije isto kao kad ti od trčanja do tuširanja prođe pola sata. Kad čovek znojav i još zadihan stane ispod tuša, za koji je po meni važno da bude onaj fiksirani tuš na zidu, pa kad tu ostane bar 10 minuta, pa kad posle izađe odatle, obriše se i obuče sve čisto – to je pravi osećaj. Posle toga u glavi je samo jedna misao:

*      Dođe mi da se ovako osećam po ceo dan!


петак, 04. октобар 2013.

Da li kupiti broj manje?

Ne. Tesne stvari lepo izgledaju na ljudima koji izgledaju odlično, a možda ni na njima. A opet, šta je odličan izgled, I to je  relativno. Pre neki dan sam na pijaci čuo jednu gospođu kako objašnjava koleginicama da se u njenom kraju mršave žene teško udaju. A po novinama, mršave žene su glavna fora. Jedna moja drugarica se sekira da joj dečko slučajno ne smrša jer obožava njegov stomak. A na reklamama za donji veš svuda Dejvid Bekam. Tako da je to stvarno stvar ukusa, afiniteta, i verovatno nekih samo univerzumu znanih odgovora na pitanje zašto nam se sviđa baš to što nam se sviđa.
Tesna garderoba u funkciji motivacije za mršavljenje? Ja to ne razumem.  Kupovati broj manje pa se pakovati u to? To još manje razumem. Tesna garderoba kad hoćete da smršate, mislim da je korisna ovako. Ako ste nekad imali manje kilograma nego sada, sigurno imate u ormanu i garderobu iz tog perioda. Onda se svaki dan, ili jednom nedeljno, ali da bude redovno, spakujete u tu majicu ili probate da se uvučete u te neke pantalone ili da zakopčate suknju, malo šetate ispred ogledala tako, i to je to. To je odlično za motivaciju. Dobro je i gledanje fotografija iz perioda kad mislite da ste super izgledali, ali ovo sa garderobom je, čini mi se, efikasnije. Tesna garderoba nervira čoveka, ograničava mu slobodu pokreta, utiskuje se u salo, seče kukove, skraćuje dah, davi oko grla, i uopšte, nedvosmisleno ukazuje na pogrešan put. I to je okej, ali tako da se oblači čovek i živi  ceo dan, to mi je besmisleno.
Ja izbegavam da kupujem garderobu kad sam u procesu mršavljenja. Ja izbegavam da kupujem garderobu generalno, ali pogotovo u tom procesu. Osim čarapa, čarape volim da kupujem, u bilo kom procesu. Naročito šarene čarape, i da ih rasparujem i nosim različite na levoj i na desnoj nozi. To sad možda nije tema, ali sam vam evo i to rekao. A što se kupovine svih ostalih delova garderobe tiče, ako ste u procesu mršavljenja, strpite se malo, ako ste ozbiljni s tim mršavljenjem, strpite se još koji kilogram, ili kojih deset kilograma, pa onda kupujte.
Osim toga, moram da vam kažem, najvažnije  je kako se osećate, a ne kako izgledate. Ako volite sebe zbog izgleda, onda treba da radite na nekim drugim problemima. A ako vas drugi ljudi vole samo zbog izgleda, onda treba da se bavite nekim drugim ljudima. Ja, na primer, izgledam dramatično drugačije nego pre desetak godina, i ne bih se rado menjao sa sobom pre desetak godina.


уторак, 17. септембар 2013.

VAGA – da li joj verovati?

Vaga je ozbiljan neprijatelj za sve one koji  se trude da smršaju, ako se ja pitam.  To je posebno izraženo u početku procesa mršavljenja.  Tu čovek može lako da se upeca na te cifre. Organizam ima svoje sisteme funcionisanja koji se često ne poklapaju sa našim željama i predstavama, a vaga može da vam pruži mnogo lažnih predstave o tome kakao napredujete, da ne kažem nazadujete, u kilogramima.
U početku vam daje iskrivljenu sliku, u smislu da ste carevi, da neviđeno brzo gubite kilograme, a onda se ispostavi da su ti prvi kilogrami nešto što možete da vratite za 3 dana opuštenog ponašanja. Vaših prvih mesec dana uspeha na vagi bez problema može da se poništi za četiri dana dobrih večera pred spavanje. Nakon toga, kada ste već dublje u priči mršavljenja, kad ste na primer tri meseca u priči, disciplinovani, vežbate, ne jedete ništa što vam se sviđa, a vaga već neko vreme ne pokazuje nove rezultate, to može da deprimira normalnog čoveka. Jer vaga vam govori da vaš trud nema rezultata, a ne pokazuje vam da ste za tri meseca postigli mnogo i da je to mnogo stabilno, ali da mora malo da se zadrži na toj kilaži, da se telo navikne, i da se uveri da se niste namerili da ga uništite, nego samo da ga smanjite, odnosno njegovu masu.
Ja se vrlo retko merim. Više se uzdam u to kako se osećam i u ono što vidim u ogledalu. E, kad sam kod ogledala, imam jedan savet u vezi sa dijetama. Koju god da ste izabrali, kakva god da je samo da se vama sviđa, imaćete problema da je se pridržavate. E sad, to može vama da izgleda smešno, ali ja vam kažem, ako svaki put kad možete, skinete majicu ili već šta imate preko torzoa, i stavite ogledalo preko puta, i onda sednete da jedete dok se gledate, bićete iznenađeni koliko u stvari niste gladni. Nećete pojesti ni tu mizeriju koju vam je neko prepisao. To je bila digresija, a vaga je i dalje neprijatelj. Mislim da čovek koji mršavi, treba da se meri jednom mesečno, najviše. Treba da se meri ujutru, pre doručka, posle WC-a, u gaćama ili go. I da te brojeve ne uzima zdravo za gotovo. To su samo brojevi, a meri se živ organizam, koji stari, koji se menja i pitanje je u kojoj ste ga fazi uhvatili. I pored svega toga, ako se merite jednom mesečno, na način na koji sam vam rekao, uhvatićete neke zakonitosti u koje možete pomalo i da verujete. Uhvatićete neki trend u kome ima bar malo istine.

Ipak, mislim da su glavni parametri to kako se osećate i kako izgledate u ogledalu. Nije loš parametar ni garderoba u koju ulazite, ni koliko sklekova ili već nečega što radite možete da uradite. A naročito je dobar pokazatelj koliko možete da pretrčite i za koje vreme, a da vas ništa ne boli sutra. Ja bih se, na vašem mestu, i na svom, toga pridržavao, a vagu bih ostavio onima koji vole brojeve.



уторак, 09. јул 2013.

Nema odmora bez trčanja


Nema odmora bez trčanja, posebno kada je čovek u procesu mršavljenja. Ako ste okej sa težinom, verovatno možete da radite šta god hoćete. Ali kada neko, kao na primer ja, već 6 meseci u kontinuitetu  trči i vežba da bi smršao, onda za njega nema pauze, ako ne misli da posle odmora bude tužan. Osim toga, više nije samo reč o mršavljenju, nego sam se primio na trčanje i vežbanje uopšte i prija mi.
Idem na more, na mesto na koje još nisam išao. Dakle, nemam iskustva sa stazama za trčanje i drugim mogućnostima za vežbanje. Ne znam kakve su plaže, ni koliko će mi zgodno biti da plivam. U stvari, nisam znao, ali sam se informisao. Hvala Bogu, postoji internet, sa gomilom neverovatnih i detaljnih  informacija. Iskoristio sam ga do maksimuma. Našao sam staze kojima ću da trčim od te kuće gde spavamo do obale, zatim puteve za trčanje po obali i kuda ću da se vraćam. Sa sve distancama, sve fino i precizno, da mogu svako jutro, pre doručka da istrčim svojih 5 kilometara za 32 minuta. A imam u patikama i adidas miCoach, pa ću sve te distance i vremenski da isproveravam na licu mesta. To planiranje unapred je mila majka. Ako čovek ove planove ostavi tamo da pronađe, gde će da trči, to može da bude ćorav posao i da se sve završi neslavno. Zato planirajte svoj aktivni odmor.
Sledeća stvar je pakovanje. Mene tradicionalno pakuje žena. Zna šta ja volim da nosim, i što je još važnije od svega toga pakuje ono što ona voli da ja nosim.  Ona mi to sve lepo spakuje, a ja to samo posle odnesem do kola i  od kola do hotela ili kuće za odmor. Tako je bilo svake godine, ali sada je sve ipak malo drugačije. Opremu za trčanje i vežbanje sam insistirao ja da pakujem. Naoružao sam se climacool stvarima do zuba. Svaki komad opreme mi je climacool. Imam majice, šortseve, patike i posebne čarape. Jedino što mi nije climacool je štucna koju nosim na levoj nozi iz zdravstvenih, ali i estetskih razloga. Sviđa mi se da mi je na jednoj nozi štucna, a na drugoj obična čarapa. Nosim i šuškavac i helanke za trčanje. Helanke ne znam šta će mi, kada će biti vruće, ali opet nikad se ne zna, a ja ih volim.



Tokom odmora trčaću ujutru, pre doručka. Najbolje je da ustanem ranije i istrčim koliko sam planirao, i miran sam za taj dan. Ostavljanje trčanja za posle podne ili tako nešto mi se ne čini pametno. Na odmoru sam, i nikad ne znam šta će se sve desiti i koga ću sve sresti tokom odmora, ili će mi biti vruće, a uveče ću već imati neki dogovor za izlazak... Najbolje je ujutru i onda nema brige. Osim toga, trčanje pre doručka  je najefikasnije što se mršavljenja tiče.
Eto, sve sam vam rekao, sve pažljivo isplanirajte, naoružajte se kvalitetnom opremom i što je najvažnije gvozdenom voljom, i bićete srećni kad se vratite s odmora. I da ne zaboravim - izbegavajte da večerate i biće rezultata.

среда, 19. јун 2013.

Borim se za svoju motivaciju


Proces mršavljenja traje i zahteva konstantne aktivnosti,  veliku disciplinu i posvećenost. Mnogo je lakše o tome pisati i pričati, nego sprovesti u delo. Znam to odlično, jer sam tokom proteklih 6 meseci  bio u raznim situacijama. Kada nam je dobro i kada smo zadovoljni nemamo potrebu da nešto drastično menjamo u životu...sve dok ne pređemo onu „granicu“ koja nas tera na promene i koja postaje sama po sebi motivacija. Moja  granica je bila  133 kilograma. To saznanje i činjenica da mi je iz dana u dan bivalo sve lošije me je nateralo da nešto preduzmem. Motivacija se nametnula sama po sebi, jer mi je mnogo gore bilo da živim sa tom kilažom nego da počnem sa vežbama i prestanem da  jedem kao da sutra ne postoji.
Prvu fazu od dva meseca sam prošao uz ozbiljnu dozu fanatizma. Iako sam počeo da trčim u decembru odoleo sam svim izazovima bogate trpeze tokom praznika. Bilo je prilika da ne odem na trčanje, ali nikada nisma sebi postavljao pitanje da li ću da odem, jer TRČANJE MORA IMATI  STATUS PRIORITETA. Hodao sam 3km do teretane i nazad, a trčao sam svaki dan pa čak i 31. decembra i 1. januara. A za  Božić u teretani samo ja i na ulazu portir. Takav pristup cilju vam je neophodan u početku.
 Trećeg meseca sam i dalje redovno gulio onu traku, ali sam se malo opustio. Dovoljno je jedno veče da zaginete na nekoj proslavi, malo više popijete pa da vam sutra bude loše ili vas mrzi da mrdnete. To je prvi napad na vašu motivaciju. I onda vam prvi put padne na pamet da ne odete na trening.  Pomisliš smršao si, trudio si se i možeš ponekad i da izostaneš. To je tragičan pristup. Za mršavljenja moraš imati CILJ I PLAN KAKO DA GA ISPUNIŠ. Nakon toga nema više razmišljanja da li će se ići na trčanje ili ne.  Prosto ideš i izbegavaš razmišljanje!
Druga situacija u kojoj lako gubite motivaciju jeste momenat kada iz nekog razloga prekršiš plan ishrane,  pojedeš nešto što ne bi trebalo i pomisliš da je taj dan izgubljen i da više nije bitno šta ćeš toga dana jesti. U najgorem slučaju na taj jedan nadoveže se još nekoliko pogrešnih dana. Jedan pogrešan obrok ne znači da je ceo dan izgubljen! Izgubljen je samo doručak. Zato je bitno da se držite plana pa čak i rasporeda kada i koliko nedeljno trčite. REDOVNOST  JE VRLO BITNA!  Pomisliš nećeš izdržati trening, ali ipak kreneš na trčanje. Koliko izdržiš, izdržao si. Idi kući posle 5 minuta, ako zaista ne možeš više od toga, ali si probao da uradiš ono što je predviđeno za taj dan.


Još jedan ubica vaše motivacije jeste situacije takozvane RAVNE LINIJE. To je kad smršaš  15 kilograma za 2 meseca i onda sledećih 15 dana ni gram. E to je ozbiljan izazov! Možda i najveći. Teško je sebi uskratiti nešto što voliš i nametnuti nešto  što ne voliš, a sve to zbog nekih rezultata koji ne dolaze. Moj savet je opet –  NE RAZMIŠLJAJ! Nemoj da misliš, nego vežbaj i nemoj da jedeš mnogo i u nevreme, i sve će doći na svoje mesto. Bunt u sebi koji osećaš - to se samo organizam brani jer misli da si rešio da ga izgladnjuješ. On ne zna da ti samo hoćeš da smršaš. Ali ti znaš, i samo treba da budeš uporan i tako ga naučiš da je fazon u mršavljenju, a ne u „nestajanju“ tvog tela.
Društvo ili lični trener može da vam bude dobra motivacija. Jer ako trčiš sam lako i odustaneš i propustiš trening, a ako imaš društvo bude ti glupo da ih ispališ i nedođeš. Ako propustaš trening bude te sramota i od njih i od sebe samog. Shvatiš koliko si slab i to ti daje motivaciju da to ispraviš i budeš jači. Zato ja svake subote još dodatno trčim na Adi sa svojom Run&Fun ekipom.
Generalno, mislim da bitno da čovek zna šta hoće i koliko može. Što nije loše znati i za bilo koju drugu situaciju u životu. Napravite realan plan i cilj zbog sebe, a ne zbog drugih ili maglovitih razloga, tipa - tako treba. Čovek treba da krene u borbu protiv suvišnih kilograma kad mu stvarno dosadi da bude debeo. Tada će vašu motivaciju teško šta narušiti i uspeh vam je na dohvat ruke. Vidim po sebi :)

петак, 17. мај 2013.

Nova borba sa kilogramima


Sve je išlo po planu. Kontrolisana ishrana, trčanje 4 puta nedeljno, 5 kilometara za 35 minuta, jutarnje vežbanje svaki dan, samo subotom kafana... A onda su došli praznici. Bio sam izvan Beograda, s prijateljima u jednoj vikendici. Imao sam maglovite i nerealane planove da ću tamo naći gde da trčim i vežbam. Kako su dani prolazili, ja sam samo gledao kako se ti krhki planovi gube u magli roštilja i piva. I poneke rakije. U stvari, mislim da je preciznije reći da sam pokušao samoubistvo hranom i pićem. Nije mi uspelo, očigledno, i našao sam se kod kuće, umoran, i posle devet dana neumerenog života, veoma neraspoložen za povratak na stari režim treninga.

Ipak, imao sam jednu svetlu tačku u celoj ovoj situaciji. Bio sam ubeđen da sam dobio najmanje 5 kg za vreme praznika, međutim, jedva da sam se ugojio dva kilograma. Kako? Nemam pojma. Verovatno mi se ubrzao metabolizam tokom svih prethodnih meseci vežbanja ili tako nešto.  U svakom slučaju, osećao sam se kao da sam dobio bar pet. I bar toliko mi je bilo teško da krenem na trčanje. Ipak, naravno, ja sam veliki dečko koji ume sebe da natera da uradi ono što treba da se uradi.

Otišao sam da trčim i pretrčao sam i prehodao 3 km za 30 minuta. To je skoro duplo lošije od onoga što sam radio pre samo 10 dana. Kondicija se teško stiče, a lako gubi, i to sam sada i praktično naučio. Što se sklekova, trbušnjaka i propadanja tiče, tu nisam nazadovao, sve sam mogao da uradim kao i pre, istina malo teže. To znači, posle trčanja 75 sklekova, 150 trbušnjaka i 50 propadanja. Malo mi se vrtelo u glavi posle, ali dobro, važno je da sam uradio.

Od mog povratka u Beograd  sad je već prošlo 7 dana, i danas, odnosno kad završim ovaj post, mislim da ću uspeti da se vratim na 5 km za 35 minuta. O tome ću vas naravno obavestiti u sledećem postu.

U svakom slučaju, moje iskustvo sa ovih praznika je da postoje dva načina. Jedan je da se pažljivo isplanira vežbanje na nekom novom mestu, na tom koje idete, da se proveri kakve staze za trčanje i uopšte uslovi za vežbanje postoje ili mogu da se stvore, i da se onda u skladu s tim vežba i trči. Tada će sve biti okej. Ili da se apsolutno ne razmišlja o vežbanju za to vreme, da se čovek opusti i ništa ne radi, ali kad se vrati, da se pripremi da će mu biti teško  i da ne kuka nego da gleda da se što pre vrati u formu. I onda je opet sve okej.

Osim toga, ovih dana je, kao što ste sigurno primetili, sve toplije i toplije. Gledao sam i neku dugoročnu vremensku prognozu, kažu da će biti izuzetno toplo leto s malo kiše. To nije dobro za poljoprivredu, ali u izvesnoj meri i otežava trčanje. U tom smislu sam otišao do Adidas-a u našao nove patike – climacool. Svašta sam pročitao o njima, a danas sam ih i probao i već uzeo svoj par za trčanje kada počnu one nesnosne  vrućine. Lagane su, udobne i imaju ventilaciju i gde je moguće, a i gde izgleda da je nemoguće. Za trčanje tokom toplih dana, ja ne vidim bolje rešenje. Ima ih u crvenoj, žutoj i crnoj boji.  Ja sam probao jednu crvenu, a drugu žutu, i čini mi se da bih najviše voleo da sam mogao da uzmem po jednu od svake boje, pa da menjam i kombinujem svaki dan drugu boju. Ali ne prodaju tako, pa sam zato  uzeo samo žute. Malo sam se i slikao dok sam se dvoumio koju boju da uzmem za ovo leto, pa vam kačim i malo sliku. Vidimo se uskoro, na novom treningu u subotu u 18h na Adi Ciganliji. Ne znam za vas, ali moja borba sa kilogramima se nastavlja.


уторак, 23. април 2013.

Moj prvi maraton


Ustao sam u 08:00. Odmah sam ustao da hodam po kući da vidim koliko me boli noga. I vidim, nema šanse da trčim na maratonu 5 km. Onda pomislim pa možda će da mi se zagreje ta tetiva, ali odmah zatim me sevne jako i bude mi jasno da neće. Sednem, popijem kafu i krenem da javim da neću doći, u stvari da ću doći da se slikam u majici koju sam dobio. Lepoj žutoj majici. Obučem se, uđem u autobus i vozim se i gledam grad. Stižem blizu Trga republike i tu se već vidi da se nešto veliko dešava u gradu. U Kolarčevoj neko priča nešto preko razglasa. Mnogo ljudi u šortsevima, s kačketima, naočarima za sunce, žene u helankama i uskim majicama na bretele. Neke i sa dugačkim rukavima. Nema automobila.

Stižem ispred Adidas-a, i kažem tamo svima da ne mogu da trčim jer me boli noga, ona tetiva mi se upalila. Kažu mi da je to okej, daju mi balon, slikamo se i tako. Svi kreću ka startu. Krenem i ja. Da vidim kako izgleda taj start uživo. Idemo, nosimo žute balone pune helijuma, svi u žutim majicama. A sve ih znam od ranije, samo Mariju sam upoznao tada. Marija nema žutu majicu, ona je drugarica moje poznanice. Ona ima crnu majicu sa dugačkim rukavima, s jednom rupicom na grudima što joj je napravilo neko dete koje je htelo da je zagrli u autobusu.

Stižemo na start, ja čekam da svi krenu pa da krenem kući. Čuje se sirena, ne mogu odmah da krenem jer je ogromna gužva. Čekam da se sve to raščisti. Posle nekoliko minuta se otvara prostor ispred nas, mogu da krenem kući. Krećem, prolazim kroz start, i počnem da trčim, da ipak probam. Boli me, ali me ne boli tako mnogo. Naročito ne tako mnogo kao sve one ljude sa raznim bolestima i one u kolicima, i razne neke ljude koji su bili na startu Trke zadovoljstva, i krenuli da obiđu tih 5 kilometara. To mi padne na pamet, i nastavim da trčim i mislim se – Pa mogu da prestanem kad god poželim.

I tako trčimo, i u jednom trenutku se razbijemo po nekim grupicama, i u jednoj ostanemo Marija i ja. Ona lako trči i priča. Priča mi o sebi i mnogo sam saznao o njoj. To vam neću ispričati, jer je pričala meni, a ne vama. Ona o meni nije saznala skoro ništa, jer sam se ja uglavnom borio da ne izdahnem i pazio kako gazim da ne napravim neko čudo toj nozi koja me boli. Osim toga, videlo sa da ona može da trči mnogo brže ali nije, nego je trčala sa mnom. Brojali smo kilometre, gledali ljude, često sam zaboravljao da me boli noga i da nemam vazduha. Osim u Branka Krsmanovića, na onoj uzbrdici, tamo sam stvarno mislio da ću dušu ispustiti. Tu sam hodao jedno deset koraka. Normalno, hodala je i Marija.

Kad smo posle toga stigli na nizbrdicu, tu mi je bilo lakše da trčim, ali me je mnogo više bolela noga. Bio sam ubeđen da mi je svaki sledeći korak poslednji. Mislim, u toj trci. Ali smo stigli na Slaviju, bez dodatnih povreda, i ušli u Kralja Milana. Do Londona sam bio okej, a onda mi je bilo mnogo, pomislio sam da je dosta i to sam rekao. A Marija je onda krenula da trčka okolo, da se okreće oko sebe i tako, da bude simpatična. Kroz tu simpatičnost sam se provukao i stigao do Terazija i prošao kroz cilj. Mnogo mi je lepo bilo. Odmah sam se namazao nekim kremama po bolnim mestima, pozdravio se s Marijom i krenuo kući.

Dok sam hodao, shvatio sam da mi je ovaj maraton pružio sve za šta je verovatno i predviđen. Uradio sam nešto za šta sam bio ubeđen da nema sile da uradim. Video sam Beograd potpuno drugačije nego svaki dan što ga gledam. I upoznao sam jedno simpatično biće koje me je sprovelo kroz trku i ulepšalo Beograd.

I sad kad pogledam, ne vidim da mi preostaje nešto drugo, nego da se za sledeću godinu spremim za polumaraton. 


понедељак, 25. март 2013.

Dve nedelje ćopanja, nova oprema i čip


Protekle dve nedelje nisam trčao. Povredio sam desno stopalo. Ne znam tačno da vam kažem kako, ali nekako sam baš nezgodno zgazio, u neku rupu, i tetiva iznad palca mi se istegla, pa mi je onda cela leva polovina stopala otekla, pa sam ćopao, a sad se smiruje polako, mislim da sam za koji dan spreman za trčanje. To što nisam trčao, ne znači da nisam vežbao. Par dana posle te nenormalne povrede mogao sam dosta dobro da se oslonim na nogu, što znači da sam mogao da idem u teretanu da dižem tegove, a onda i da vežbam na steperu. To je ono kao penjanje uz stepenice samo malo drugačije. Mislim da je to najteža od tih kardio sprava. Sećam se kad sam počeo da vežbam, izbegavao sam je jer sam mogao da izdržim bukvalno 2 minuta, i to na trećem stepenu težine. Sad sam stigao na 60 minuta na težini 16. To sigurno može da se izračuna u procentima koliki je napredak, ali u svakom slučaju je veliki. Dakle tim steperom simuliram trčanje, ali prvo radim s tegovima, ništa velike težine, nego male težine a mnogo ponavljanja. A što se intenziteta vežbanja tiče, gledam da uvek imam laganu upalu mišića, bar neke grupe, i to mi je pokazatelj.

A što se opreme tiče, dobio sam opremu. U stvari išao sam u radnju da uzmem sve što mi je potrebno, ili što ja mislim da mi je potrebno. Uzeo sam patike i uzeo sam čip za te patike. Taj čip se stavi u đon i onda se trči i onda se se svi koraci prebacuju na kompjuter pa onda i na net i to je neko ludilo sve zajedno, to ću još proučiti pa ću da vam kažem tačno o čemu se radi. Uzeo sam i helanke. To je smešno. Ali su helanke odlične i mislim da mi dobro stoje. Otkud znam, udobne su, a i interesantno mi je da nosim helanke, a i pravljene su za trčanje, a valjda i oni naučnici tamo u Adidasu znaju šta rade... U svakom slučaju, uzeo sam ih. I šuškavac, majicu, šorts, čarape i ništa više. Da imaju gaće, uzeo bih i gaće. Gaće za trčanje. To je još smešnije od helanki. A uzeo sam i kopačke i štucne, ali to je neka druga priča, koju ću vam možda ispričati u nekom trenutku.

A u toj radnji u koju sam išao po opremu, tamo radi jedan dečko koji mi je pomagao da izaberem sve. Zove se Miki. Taj je neviđen profesionlac, sve zna i sve mi je objasnio. Oprema za trčanje je nauka. To je meni izgledalo da ću da odem i da izaberem po bojama šta mi se sviđa. Ali nije bilo po bojama nego po fizičko-hemijskim osobinama materijala. Gde ćeš da trčiš, po čemu ćeš da trčiš, koliko se znojiš, koliko želiš da se znojiš, pa koje je godišnje doba, pa koliku slobodu pokreta želiš i da li ćeš posle trčanja da se istežeš ili ćeš možda da dižeš tegove, ili ćeš i jedno i drugo i još nešto treće. Sve to i još neki podaci kad se ubace u glavu stručnog lica, izađe rezultat u vidu preciznog izbora materijala i modela. Tako sam birao, pa mi se šorts uopšte ne slaže ni sa čim, ali to nije bitno, bitno je da će to sve odlično da služi svojoj svrsi. A što se patika tiče, prvi put u životu sam stao na neke tako mekane đonove. Stalno sam nosio neke patike bez toga, bilo mi je bitno da dobro idu uz pantalone, i ovo mi je potpuno neverovatan osećaj. Videćemo kako rade na trčanju, ali čini mi se da tu neće biti iznenađenja. Ali to sa tim čipom će biti interesantno.

U svakom slu
čaju, od ove dve nedelje, prva je prošla u nerviranju što ne mogu da hodam i trčim i uopšte, što ne mogu da se krećem na način na koji sam navikao, a onda kad je druge nedelje to počelo malo da prolazi, smirio sam se, i sad mu vidim kraj i bolje mi je. Nadam se da će taj kraj biti sad za koji dan. Da uhvatim malo zimskog trčanja u helankama.

понедељак, 11. март 2013.

Kako je sve počelo


Ovako je sve počelo. Moji mama i tata su se upoznali negde oko 1960. godine. Mama se odmah svidela tati a tata nije mami baš iz prve. Posle nekog vremena se i on svideo mami pa su počeli da se zabavljaju. Išli su u bioskop, išli su u kafanu i pozorište i tako. A noću su spavali zajedno i tad ko zna šta su sve radili. U svakom slučaju, ja sam se rodio 1971. godine, i bilo mi je odlično u životu, po raznim pitanjima, pa i po pitanju izgleda. 

A onda sam pre tri godine provalio da imam 94 kg, da je to mnogo za mojih 190 cm, pa sam rešio da pripazim malo šta jedem. Onda sam u decembru prošle godine shvatio da sam tako pažljivo i dobro isplanirano jeo, da sam dostigao fantastičnih 133 kg. Nije mi palo na pamet da imam toliko kila, ali mi je bilo sumnjivo što ne mogu da vežem pertle kao normalan čovek, nego moram da uhvatim vazduh i da ne dišem dok vezujem jednu pertlu, pa taj postupak da ponovim i za drugu. To se zove vezivanje pertli na dah. U nekim položajima, kao što je čitanje u krevetu, imao sam problema sa disanjem, ono, glava na naslon kreveta, podvaljak u grkljan, i ostane tanka rupica za vazduh. Zbog tih situacija, i zbog mnogih drugih, stao sam na tu vagu i dobio 133 razloga da se ozbiljno pozabavim sobom.

Odmah mi je palo na pamet da manje jedem i da počnem da se bavim sportom. Mislio sam da idem na plivanje i u teretanu, pa sam onda smislio da ne idem na plivanje nego samo u teretanu, da trčim na onoj traci. Odredio sam da to treba da se dešava 6 puta nedeljno.
Otišao sam na stari DIF, kupio mesečnu kartu, i prvog dana sam uspeo da trčim dva puta po dva minuta. Ostalih 26 minuta sam jedva hodao. Drugog dana sam uspeo da trčim dva minuta, pa posle još jedan minut. Trećeg dana su me toliko boleli skočni zglobovi i stopala da nisam ni otišao. Tad mi je odmah palo na pamet da uopšte nije vreme za trčanje, da ja prvo moram da se osposobim za trčanje.

I onda sam išao svaki dan u teretanu, radio s tegovima jedno pola sata, pa onda brzo hodanje na traci ili neka druga kardio sprava još jedan sat, najmanje. Poneku subotu sam promašio, ali sam uglavnom išao svaki dan. I nikad nisam napravio više od jednog dana pauze, i to najviše jednom nedeljno, ali i to retko.

Prvih mesec dana su bili strašni. Ono je sve tamo u ogledalima i nema trenutka kad nisam video užasan prizor sebe u majici i šortsu. Deprimirajuću jednu sliku. Osim toga, počeo je da me muči ojed između butina, pa sam morao da zavlačim šorts među prepone dok hodam, pa to tek onda ni na šta nije ličilo.

Posle prvih mesec dana je bilo malo lakše ali ne mnogo, i dalje sam izgledao kao slon i osećao se kao vreća kiselog testa.

Posle drugog meseca sam već ponovo ličio na muškarca, koji je debeo, ali više ne izgleda kao debela tetka.

Posle trećeg meseca, a to je sad, već ličim na muškarca koji bi svakako trebalo da smrša, ali imam sve odgovarajuće oblike.

I sad je došlo vreme da počnem da trčim napolju. I vreme što se tiče kilaže i što se tiče vremenskih prilika. I ovo je u stvari trenutak kad prestaje uvod i počinje priča koju ću da vam pričam.

Kao i često u mom životu, splet srećnih okolnosti me je zagrlio. Dok sam mislio o tome koje patike da kupim za trčanje napolju i kako da izmislim pare za njih, a da budu dovoljno dobre da sa 113 kg mogu da trčim a da me ne bole zglobovi, na neki način koji sad nije mnogo važan, stupio sam u kontakt sa nekim finim svetom iz firme koja proizvodi sportsku opremu a zove se Adidas. Kažu mi da imaju neke nove, revolucionarne patike za trčanje, i da su spremni da mi te patike daju, kao i svu opremu za trčanje koja mi je potrebna, i još neku garderobu za ženu i dete, a da ja samo nastavim to što sam počeo da radim, dakle da vežbam i da mršavim, samo da svoja iskustva ne čuvam samo za sebe, nego da vas sve redovno obaveštavam o njima. Njima je naročito važno da vam kažem kakve su te patike, a meni da vam kažem kako mi je bilo dok sam trčao. Sad vidite kako smo se Adidas i ja lepo našli u zagrljaju srećnih okolnosti.

To su te svemirske patike


Eto, to će da se dešava. U ponedeljak idem po opremu, i počnijem da trčim u toku nedelje, pa ću da vam pišem gde sam trčao, koliko sam trčao, šta sam sve video tamo gde sam trčao, šta sam sve mislio dok sam trčao, kako se to sve odražava na moju kilažu i na moju ličnost, kakve su patike i sva ta oprema koju ću da dobijem, i uopšte, sve ću da vam kažem. To će da se dešava bar jednom nedeljno, a možda i dva puta, a možda i svaki put kad budem trčao, zavisi od toga koliko se važnih stvari bude dešavalo.