Kad misli obuzmu telo

Volim da trčim sam. To mi se retko dešava. Stalno sam u nekoj ekipi i to ima svoje prednosti, ali ih ja teško sagledavam. Samo jednom sam trčao sa nekim i bilo mi je interesantno. U stvari dva puta. Jednom na maratonu, a drugi put na običnom trčanju. Na maratonu je bila devojka, Marija, o kojoj sam vam već pisao, a drugi put je bio jedan tip, Uroš. Različite su situacije bile, potpuno, a opet slične, po tome što mi nije bilo dosadno, iako nisam bio sam. Oboje su pričali, a malo je toga što mi smeta toliko da neko kao priča dok trčim, ali eto, nekako se pogodilo da su mi njih dvoje trčanje ulepšali pričom.

A kad sam sam, e to je uvek pesma. Ima ceo taj deo priče dok ne stignem do mesta ne kome ću da trčim, i dok mi telo ne postigne radnu, trčeću temperaturu. A onda počinje mojih pet minuta.

Dok trčim sam, ne mislim ni o čemu drugom nego o trčanju. Mogu da trčim kroz predivnu šumu, kao što i trčim, ali ja ne mislim o šumi. Mogu da trčim pored mnogo zgodnih žena, kao što često i trčim. Mogao bih da trčim kroz „šumu selebritija“  kao što mi se ponekad desi. Ali ja nikad ne mislim ni o čemu drugom osim o svom telu i o situaciji u kojoj se ono trenutno nalazi i kako se s njom nosim.

Mislim o svom telu koje sprovodi prostu akciju trčanja. Dok mi se udovi pokreću ritmično, dok mi srce pumpa krv po svim mestima u telu za koje je to predviđeno planom i programom mog tela, dok mi kiseonik stiže na sva mesta kojiima je to potrebno. Mislim o mišićima, o tetivama, o kostima, i kiseoniku, o sagorevanju energije, mislim o konkretnim izvorima energije koja se troši. Mislim o toploti koja izbija iz mog tela. O znoju koji mi se sliva u oči, koji ne brišem kao dokaz te savršeno prirodne aktivnosti mog tela. Tela koje se u potpunosti bavi samo sobom, dosledno ponavlja pokrete koji nose moju dušu daleko, ili u krug, ili kud god da smisli. Telo koje se kreće relativno sporo, ali tačno određenom brzinom, pravom brzinom, samo njegovom brzinom. Telo u skladu sa univerzumom, fino usklađeno u pokretu, znojavo, dobro telo u trku.

Kažem vam, najbolje mi je dok sam trčim, dok sam sam u toj priči, duhom, telom i dušom. Dok ništa drugo ne radim nego samo trčim. Ne stižem nikuda i ništa ne rešavam. Samo trčim i odlično se osećam. A vi? O čemu vi mislite dok trčite?