Opirem se, ali...

Kad dođe dan za trčanje, uvek je isto i uvek ovako:

      Stalno idem na trčanje, nikad ne propuštam, možda mogu danas da ne odem, pa nije smak sveta.

      Kad bolje razmislim, ne osećam se baš najbolje, boli me zglob a i nešto kao da me lomi, možda je bolje da iskuliram malo, da ne ležim posle nedelju dana u krevetu.

      Ručao sam kasno, nema smisla da idem na trčanje s punim stomakom.

      A možda da izmislim nešto? Da javim ostalima da imam neka druga posla, neodložna, da stvarno ne mogu da stignem.

      Oblačno je, pašće kiša, sto posto. Ako sačekam samo još malo, neće biti potrebe ni da krećem, a ni da se javljam.

Onda ne padne kiša, shvatim da nisam kasno ručao, da se u stvari osećam odlično i da ne mogu da nađem bilo kakav razlog zbog koga ne bih trebao da odem na trčanje. Onda se spakujem u svoju opremu za trčanje i krenem na Adu. A tamo, obuzmu me neki  novi osećaji. Dešava se sledeće:

      Dobro, došao sam, nije ni to malo, ali ko kaže da moram da trčim. Mogu da se lepo zagrejem i da se posle toga istegnem i to je dosta.

      Možda će ipak da padne kiša.

      Nešto me seva u levom/desnom kolenu, bolje da preskočim danas da ne napravim veću štetu.

Onda ipak počnem da trčim...ali i tada pokušavam da uhvatim „krivinu“:

      Možda ne moram da trčim baš svih 6 krugova.

      Ne mogu da dođem do daha, ne vredi.

      I sad me već stvarno boli nešto u stomaku, a i malo mi je muka.

Kad prođe 2 kilometra, situacija se opet menja, ali na bolje:

      Dobro je, opet nisam odustao.

      Imam vazduha, dobro je.

      Lepo osećam noge, lepo osećam celo toplo telo.

      Dobro mi je.

      Odlično mi je.

Kad se približim 6. Kilometru osećanja je teško opisati, ali siguran sam u sledeće:

      Pa ja neću da stanem tu, ja mogu još!

      Više neće da mi padne na pamet da izbegavam trčanje.

      Trčanje je zakon.

I na kraju ide nešto što nema mnogo veze sa trčanjem – tuširanje. Važno je, prema mom iskustvu, da se čovek istušira neposredno posle trčanja. Nije isto kao kad ti od trčanja do tuširanja prođe pola sata. Kad čovek znojav i još zadihan stane ispod tuša, za koji je po meni važno da bude onaj fiksirani tuš na zidu, pa kad tu ostane bar 10 minuta, pa kad posle izađe odatle, obriše se i obuče sve čisto – to je pravi osećaj. Posle toga u glavi je samo jedna misao:

      Dođe mi da se ovako osećam po ceo dan!