Kad misli obuzmu telo

Volim da trčim sam. To mi se retko dešava. Stalno sam u nekoj ekipi i to ima svoje prednosti, ali ih ja teško sagledavam. Samo jednom sam trčao sa nekim i bilo mi je interesantno. U stvari dva puta. Jednom na maratonu, a drugi put na običnom trčanju. Na maratonu je bila devojka, Marija, o kojoj sam vam već pisao, a drugi put je bio jedan tip, Uroš. Različite su situacije bile, potpuno, a opet slične, po tome što mi nije bilo dosadno, iako nisam bio sam. Oboje su pričali, a malo je toga što mi smeta toliko da neko kao priča dok trčim, ali eto, nekako se pogodilo da su mi njih dvoje trčanje ulepšali pričom.

A kad sam sam, e to je uvek pesma. Ima ceo taj deo priče dok ne stignem do mesta ne kome ću da trčim, i dok mi telo ne postigne radnu, trčeću temperaturu. A onda počinje mojih pet minuta.

Dok trčim sam, ne mislim ni o čemu drugom nego o trčanju. Mogu da trčim kroz predivnu šumu, kao što i trčim, ali ja ne mislim o šumi. Mogu da trčim pored mnogo zgodnih žena, kao što često i trčim. Mogao bih da trčim kroz „šumu selebritija“  kao što mi se ponekad desi. Ali ja nikad ne mislim ni o čemu drugom osim o svom telu i o situaciji u kojoj se ono trenutno nalazi i kako se s njom nosim.

Mislim o svom telu koje sprovodi prostu akciju trčanja. Dok mi se udovi pokreću ritmično, dok mi srce pumpa krv po svim mestima u telu za koje je to predviđeno planom i programom mog tela, dok mi kiseonik stiže na sva mesta kojiima je to potrebno. Mislim o mišićima, o tetivama, o kostima, i kiseoniku, o sagorevanju energije, mislim o konkretnim izvorima energije koja se troši. Mislim o toploti koja izbija iz mog tela. O znoju koji mi se sliva u oči, koji ne brišem kao dokaz te savršeno prirodne aktivnosti mog tela. Tela koje se u potpunosti bavi samo sobom, dosledno ponavlja pokrete koji nose moju dušu daleko, ili u krug, ili kud god da smisli. Telo koje se kreće relativno sporo, ali tačno određenom brzinom, pravom brzinom, samo njegovom brzinom. Telo u skladu sa univerzumom, fino usklađeno u pokretu, znojavo, dobro telo u trku.

Kažem vam, najbolje mi je dok sam trčim, dok sam sam u toj priči, duhom, telom i dušom. Dok ništa drugo ne radim nego samo trčim. Ne stižem nikuda i ništa ne rešavam. Samo trčim i odlično se osećam. A vi? O čemu vi mislite dok trčite?

Opirem se, ali...

Kad dođe dan za trčanje, uvek je isto i uvek ovako:

      Stalno idem na trčanje, nikad ne propuštam, možda mogu danas da ne odem, pa nije smak sveta.

      Kad bolje razmislim, ne osećam se baš najbolje, boli me zglob a i nešto kao da me lomi, možda je bolje da iskuliram malo, da ne ležim posle nedelju dana u krevetu.

      Ručao sam kasno, nema smisla da idem na trčanje s punim stomakom.

      A možda da izmislim nešto? Da javim ostalima da imam neka druga posla, neodložna, da stvarno ne mogu da stignem.

      Oblačno je, pašće kiša, sto posto. Ako sačekam samo još malo, neće biti potrebe ni da krećem, a ni da se javljam.

Onda ne padne kiša, shvatim da nisam kasno ručao, da se u stvari osećam odlično i da ne mogu da nađem bilo kakav razlog zbog koga ne bih trebao da odem na trčanje. Onda se spakujem u svoju opremu za trčanje i krenem na Adu. A tamo, obuzmu me neki  novi osećaji. Dešava se sledeće:

      Dobro, došao sam, nije ni to malo, ali ko kaže da moram da trčim. Mogu da se lepo zagrejem i da se posle toga istegnem i to je dosta.

      Možda će ipak da padne kiša.

      Nešto me seva u levom/desnom kolenu, bolje da preskočim danas da ne napravim veću štetu.

Onda ipak počnem da trčim...ali i tada pokušavam da uhvatim „krivinu“:

      Možda ne moram da trčim baš svih 6 krugova.

      Ne mogu da dođem do daha, ne vredi.

      I sad me već stvarno boli nešto u stomaku, a i malo mi je muka.

Kad prođe 2 kilometra, situacija se opet menja, ali na bolje:

      Dobro je, opet nisam odustao.

      Imam vazduha, dobro je.

      Lepo osećam noge, lepo osećam celo toplo telo.

      Dobro mi je.

      Odlično mi je.

Kad se približim 6. Kilometru osećanja je teško opisati, ali siguran sam u sledeće:

      Pa ja neću da stanem tu, ja mogu još!

      Više neće da mi padne na pamet da izbegavam trčanje.

      Trčanje je zakon.

I na kraju ide nešto što nema mnogo veze sa trčanjem – tuširanje. Važno je, prema mom iskustvu, da se čovek istušira neposredno posle trčanja. Nije isto kao kad ti od trčanja do tuširanja prođe pola sata. Kad čovek znojav i još zadihan stane ispod tuša, za koji je po meni važno da bude onaj fiksirani tuš na zidu, pa kad tu ostane bar 10 minuta, pa kad posle izađe odatle, obriše se i obuče sve čisto – to je pravi osećaj. Posle toga u glavi je samo jedna misao:

      Dođe mi da se ovako osećam po ceo dan!